Zašto svoje mesto pronađemo onda kada ga napustimo?

O geografiji pripadanja

Negde sam pročitala da sve najbolje priče počinju jednom od dve rečenice: čovek napusti svoj grad ili čovek dođe u novi grad. Onima koji to nikada nisu uradili ovo je možda nebitno, ali meni, koja sam to uradila mnogo puta, jeste. Ne zbog same priče, već zbog pitanja koje na kraju stigne sve nas- i one koji odlaze, i one koji dolaze, i one koji se nikada nigde ne pomeraju: gde ja zapravo pripadam?

Ljude uglavnom možemo podeliti na one koji kažu da se pripadanje razvija vremenom- pa kako je onda moguće pripadati mestu na kojem skoro da nismo ni živeli? Drugi govore da pripadanje dobijamo poreklom- pa kako je onda moguće da smisao izgradimo na nekom sasvim drugom mestu?

Oboje deluje razumno i logično, ali samo dok stoje ovako, svaka za sebe. Postavljene jedna uz drugu, više ne mogu da znače isto.

Ako pripadanje raste sa vremenom, poreklo bez ijednog dana života na tom mestu ne bi trebalo ništa da znači- a znači. Ako ga daje poreklo, godine provedene negde drugo ne bi trebalo ništa da izgrade- a ipak izgrade.

Nijedno od to dvoje ne znamo da poreknemo, jer se obe tvrdnje svakodnevno potvrđuju.

Logično je što pripadanje najčešće merimo vremenom. To je sasvim praktično: vreme je jedino u toj vezi što se da lako prebrojati. Sve ostalo je teško dokazivo, zapravo nedokazivo. Niko ne može da proveri koliko nam neko mesto znači, ali zato svako može da izračuna koliko smo dugo u njemu. Zato nema ništa prirodnije od pitanja koja postavljamo strancima: koliko si dugo ovde, gde si odrastao, jesi li odavde. Sva ona imaju cilj da izmere isto, kao da je vreme jedino čime se pripadanje objašnjava.

Jer vreme, osim što je mera, izgleda i kao uzrok. Ono što o nekom mestu znamo, saznali smo bez ijedne odluke da to naučimo.

Grad se prvo nauči kroz put kojim se krećemo a tek onda kao mesto. Kraj u kome živimo prestanemo da posmatramo onog trenutka kada nam postane poznat. Kroz sopstveni stan se lako krećemo i bez svetla, a koliko treba gurnuti vrata da se otvore i da ne udare o zid, nikada nismo ni merili. Na kraju, na svakom mestu postoji jedan ugao u kome sedimo češće i ta odluka često nije donešena svesno.

Ništa od toga nismo uradili namerno, i zato izgleda kao da je sve nastalo samo, vremenom.

Vreme nas veže i za ljude.

Postoje oni koji nas znaju dovoljno dugo da nam ne moraju postavljati pitanja. Postoji i osećaj da ćemo, ako nešto pođe naopako, znati kome da se obratimo. To se ne može steći brže od upoznavanja ulica, i takođe se stekne bez svesne odluke.

Sve to nastaje polako i traži vreme.

Na kraju sve to zajedno zovemo jednim imenom: moj grad.

Odlazak iz njega sve to razdvoji.

Ne zbog toga što nas nauči da cenimo ono što više nemamo, nego zato što svaka od tih veza posle odlaska dobije neki novi oblik. Neke prestanu i nestanu odmah i bez traga: prestanemo da mislimo o rasporedu autobusa, i to nam ne nedostaje ni jedan dan. Neke se pokažu kao čista navika, a naviku novo mesto zameni za nekoliko meseci jer nove ulice se brzo nauče, nova prečica lako postane naša i posle godinu dana više se ne setimo kako je bilo pre.

Neke veze ipak ostanu, godinama, bez ijednog razloga koji zvuči smisleno. Ne ono što smo najviše koristili, niti ono što smo najviše voleli. Nešto sasvim sporedno, po pravilu. Recimo, ugao dve ulice kroz koji smo hiljadu puta prošli bez razmišljanja.

Ono što se posle odlaska ponaša na toliko različitih načina, teško da je pre odlaska bilo jedna stvar.

Ja sam rođena na jednom mestu, a život mi se dogodio na nekom drugom.

To se ne može prepoznati odmah, jer život ima jače argumente. Život ima decenije, škole, prijatelje, jezik svakodnevice i sve one sitne stvari koje se steknu samo dugim stanovanjem. Poreklo naspram toga nema gotovo ništa. Nema ni ljude ni uspomene. Poreklo izgleda kao podatak iz dokumenata, nešto što se navodi kada se popunjava formular i ništa više od toga.

Naravno da mi je neugodno kada pomislim da tu pripadam. Pre svega jer mi deluje nezasluženo. Nisam tu ništa uložila, niti sam bila tu, nisam podelila ni sreću a kamoli tugu sa tim mestom, a ni sa ljudima. Ništa lakše nego pomisliti da o njemu i nemam pravo da govorim.

Ali zvuči pravilno da se vratim.

I jesam.

Niko me nije prepoznao. To i nije bilo moguće, nisu imali po čemu da me prepoznaju, mi nemamo ništa zajedničko osim mesta rođenja. Nisam nikome bila bilo šta, niti sam mogla biti. U tome nema nikakve nepravde, i ničega da se zameri. I nije mi smetalo, jer se u međuvremenu događalo nešto drugo.

Meni, da bih prepoznala to mesto, nije bilo potrebno da ono prepozna mene.

Sve je tu bilo poznato pre nego što sam umela da kažem zašto. Možda zemlja, kamen, voda, možda je do vazduha. Ne znam šta se tačno dogodilo i ne verujem da za to imam objašnjenje, pa i ne pokušavam da objasnim. Znam samo da nikakvu odluku o tom mestu nisam ranije donela, a ipak sam ga poznavala. Pripadala sam mu. Ili je možda ono pripadalo meni.

Da se razumemo do kraja, ne mislim da kamen pamti i odlučuje. Ništa tu nije znalo da sam došla, i mesto mene nije prepoznalo, niti je to moglo. Sve se dogodilo u meni. Mesto je za to bilo samo povod, ali povod bez kojeg ničega ne bi bilo.

Prostoru, dakle, poznanstvo nije potrebno.

Ljudima ipak jeste.

Dugo sam mislila, i pisala o tome, da iz toga sledi kako je prostor pouzdaniji od ljudi. Da nas prihvata bez uslova i bez pitanja, dok ljudi traže razlog. Tako je to i izgledalo dok sam bila dete.

Međutim, istina je da nas prostor ne prihvata. On nas ne odbacuje, a to dvoje nije isto.

Ne postoji kuća koja nas je izabrala, ni grad koji nas čeka. Prostor može da omogući ili onemogući ulazak i kretanje, može da nam olakša ili oteža boravak, da napravi mesto za nas ili da nam ga uskrati.

To nikako ne znači da je odnos sa prostorom jednosmeran. Naprotiv, on je od svih odnosa možda i najduži. Oblikujemo prostor prema onome što nam treba, a on zatim oblikuje nas- naše kretanje, navike, način na koji mislimo i ono što ćemo smatrati normalnim. Menjamo se kroz njega godinama, i on se kroz nas menja isto toliko.

Ali uzajamno oblikovanje i uzajamno prepoznavanje nisu ista stvar.

Prostor može da nas promeni. Ne može da zna da smo tu. Ne može da nam se obraduje, ne može da nas poželi, ne može da kaže: poznajem te, tu si, na svom mestu. To može samo drugi čovek, i to nijedno mesto ne može da nadoknadi.

Zato je sa prostorom drugačije. Možemo da ga napustimo, ali ono ne može da promeni mišljenje o nama. Čovek koji nas je prihvatio može se predomisliti, i to boli tačno onoliko koliko nam je prihvatanje značilo.

Prostor može da bude uslov pripadanja i da čuva tragove života koji se u njemu dogodio. Prepoznavanje, međutim, ostaje na nama živima.

Zato pripadnost po poreklu i pripadnost po življenju nisu dve mere iste stvari. Jedna prethodi našem životu na nekom mestu. Druga iz tog života nastaje.

Ima ljudi kojima se to dvoje poklopilo. Rođeni su tamo gde su i ostali, pa im se poreklo, sećanje, svakodnevica, ljudi i geografija sabiraju u istu sumu. Oni možda nikada nisu morali da saznaju da su to dve stvari.

Meni se razdvojilo, i zato sam morala da naučim ono da ne postoji samo jedan način na koji nam mesto može biti naše, i da odnos koji je nepotpun ne znači da je lažan.

A mesto nije jedino sa čim nam se to dogodi.

Dovoljno dugo ostanemo u poslu, odnosu ili načinu života, pa više ne znamo šta je u tome zaista naše, a šta nam je samo postalo poznato.

Dok smo unutra, mnogo različitih stvari izgleda kao jedna.

Zato svoje mesto pronalazimo tek onda kada ga napustimo. Dok smo tu, pitanje glasi gde pripadamo, i deluje kao da postoji samo jedan odgovor.

Odlazak nam taj odgovor ne može dati, ali može promeniti ono što uopšte možemo da vidimo.