Šta vidimo zatvorenih očiju?

O naličju pogleda

Kada nešto želimo da potvrdimo, kažemo da smo videli svojim očima. Kada u nešto sumnjamo, tražimo da nam se pokaže. Za ono što smo čuli, osetili ili naslutili normalno je da tražimo potvrdu; za ono što smo videli, retko. Na osnovu onoga što vidimo prosuđujemo i presuđujemo, branimo se i napadamo. Vid je za nas dokaz, a sve ostalo je utisak.

A onda se tog istog vida, u trenucima koji nam najviše znače, sami odreknemo. Čudan je to potez za stvorenja koja se od svega najviše uzdaju u ono što vide: svoje najjače čulo utišamo upravo tamo gde nam je najvažnije.

Pa i u snu provedemo trećinu života, a to vreme retko ko računa kao život. Kao da sve stane na nekoliko sati, samo zato što smo prestali da ga gledamo.

Istina je da za to vreme ništa suštinsko ne staje.

Telo radi svoj posao, čuva položaj i registruje promene oko nas. Ono i tada zna koliko je noćni sto udaljen od ruke, na kojoj su strani vrata i da li je neko sa nama u sobi. Sve je to znalo i dok su oči bile otvorene, samo mi to znanje pripisujemo pogledu.

Zatvorene oči ne oduzimaju prostor. One oduzimaju vizualnu sliku o njemu. Kada nje nema, jasno je da prostor nikada i nije bio isključivo ono što vidimo, već odnos koji telo sve vreme uspostavlja sa onim što ga okružuje. Oko nije uslov za taj odnos, niti ga stvara. Ono ga samo najbrže pretvara u prikaz.

Ovoj zabludi ide u prilog i način na koji danas sudimo o mestima. Arhitekturu promišljamo kroz pogled, predstavljamo je i svodimo na sliku i procenjujemo je pre nego što smo u nju ušli. Slika je najbrži i najuverljiviji prostorni izveštaj, zato je logično što joj najlakše verujemo.

Prostor ipak u potpunosti možemo da razumemo samo onda kada prestane da bude prizor ispred nas i počne da menja ono što radimo. Kada promeni način na koji dišemo, hodamo, govorimo, biramo pravac, zadržavamo se ili odlazimo. Do tog razumevanja se stiže sporije i drugim putem: preko praga koji pređemo, koraka koji napravimo i vremena provedenog unutra.

Otuda dolazi iskustvo koje svaki čovek bar jednom ima: da mu je o nekom mestu sve bilo jasno, sve dok nije stao u njega.

Kada svesno zanemarimo vid i odustanemo od ideje da nas on vodi, ne pojavljuje se neki drugi prostor ali se menja poredak onoga što smo o njemu sve vreme znali. Ono što je do tada bilo pozadina, sada nosi ceo događaj, a ono što je bilo najglasnije ipak zaćuti. Telo počne da shvata granice, otpor poda, odjek sopstvenog glasa, smer kretanja i mogućnost povlačenja. Nijedan od tih odnosa tada nije nastao. Samo smo ih konačno primetili.

Na to se misli kada se kaže da telo zna pre nas.

Telo ne čeka da mu um objasni prostor. Naš nervni sistem odnose procenjuje pre nego što ih nazovemo prijatnim, teškim ili uznemirujućim. Pre nego što postanu lepi ili emotivni, odnosi su biološki: telo prvo utvrđuje može li da se orijentiše, koliko je izloženo, šta mora da prati i gde može da se povuče. Ono što prečesto nazivamo atmosferom samo je svesni trag reakcije koja se desila mnogo ranije i bez pitanja.

Zato odlazimo sa određenih mesta, a onda kasnije, na ulici, pronađemo reči za ono što nam je smetalo. Ponekad ih uopšte ne pronađemo.

O prostoru često umemo malo da kažemo upravo zato što je najvažniji deo razumevanja već prešao u ponašanje. Način na koji u njemu hodamo, govorimo, zadržavamo se ili odlazimo često je precizniji opis prostora od svega što ćemo o njemu kasnije izgovoriti.

Ovo je ono što se pamti duže a i dublje od slike.

Imena izblede i lica se izmešaju, godine se prilepe jedna uz drugu, a raspored soba ostane. Godinama kasnije, zatvorenih očiju, prođemo kroz stan iz kojeg smo se odselili kao deca. Ruka pronađe prekidač na mestu na kojem ga više nema, a stopalo se pripremi za stepenik pre nego što se glava setila da stepenik uopšte postoji.

Volim da smatram privilegijom to što je moje prvo sećanje pre svega prostorno.

Bio je to, prema svakom arhitektonskom kriterijumu, loš stan, u koji smo se uselili kada smo ostali bez svog. Materija se na svemu odvajala od svoje funkcije: vlaga je skidala tapete sa zidova, tekstil ispod kožne sofe popuštao je pod težinom, a parket se odvajao od košuljice.

Nama, deci, to raspadanje nije smetalo. Tada je bilo zabavno propadati kroz sofu, a istovremeno spavati na njoj. Visina kreveta je bila idealna za trampolinu, a izdvojene letvice parketa bile su nam elementi slagalice. Ono što je za odrasle bilo propadanje, za nas decu bile su nove mogućnosti.

Sa ostavom se doduše nismo igrali tako.

U toj praznini nije bilo ničeg zabavnog.

Sećanja koja dolaze posle toga takođe su prostorna. I 35 godina kasnije, naravno da znam da nacrtam svaki sledeći stan, vrtić i svaku školu, a menjala sam ih svakih godinu ili dve. Adrese su se menjale brže nego osećaj da negde pripadamo.

U ljudskim odnosima reč izbeglica često je stizala pre mene. U prostoru je red bio obrnut: prvo bi ušlo telo, zauzelo mesto, naučilo udaljenosti i pravila, a tek onda sve drugo.

Zato znam da je prostorni poredak prvi, onaj u kojem sam pripadanje mogla da razumem bez objašnjenja. Sigurno zato obožavam i nikada neću odustati od arhitekture.

Ovo, međutim, nije priča o jednom detinjstvu. Prostor je prvi poredak svakome od nas, samo se kod nekih pokaže ranije i jasnije. Najjasnije se pokaže tamo gde je oko potpuno izostavljeno. Ono što se nama u mraku samo nazire, u životu ljudi koji ne vide stoji kao svakodnevno pravilo.

Oni žive prostorno u punom smislu te reči. Orijentišu se u gradu, znaju gde su i kuda idu, pamte kuće i prepoznaju mesta: po zvuku koji im vraća veličinu prostorije, po strujanju vazduha koje se na uglu promeni, po načinu na koji pod prenosi korak. Sa prostorom grade odnos jednako složen kao i čovek koji vidi, i taj odnos ima svoju geografiju i topografiju, svoja voljena mesta i ona koja se zaobilaze.

Iz toga sledi važan zaključak: vid je jedan od puteva do razumevanja prostora, a prostorni život je širi od svakog pojedinačnog čula.

Njima je taj svet dat. Nama je dat na trenutke, i to onda kada ga sami izaberemo. A biramo ga uvek kada nekome ili nečemu poverujemo. Zatvaranje očiju je čin poverenja: telo pristaje da prestane da proverava svet i prepusti se onome što ga okružuje.

San je najradikalniji oblik ove odluke.

Legnemo kad odlučimo, ugasimo svetlo i zatvorimo oči. Odatle više ne odlučujemo mi. Telo procenjuje da li je prostor dovoljno jasan da može da prestane da ga prati. Zato u jednoj sobi zaspimo za par minuta, a u drugoj se prevrćemo do jutra.

Dok telo osluškuje šta se dešava iza vrata, razdvaja poznate zvuke od nepoznatih i pamti kuda se izlazi, jedan deo naše pažnje ostaje kod nas samih. Tu počinje najstariji posao arhitekture: da napravi mesto na kome čovek sme da prestane da čuva sam sebe.

Arhitektura tada ne stvara samo fizičku sigurnost, već preuzima deo pažnje koju bismo inače morali da zadržimo na sebi. Zid odgovara na pitanje šta nam je iza leđa. Vrata na pitanje ko može da uđe. Rastojanje govori koliko nam je neko blizu, preglednost šta stiže na vreme da se vidi, a povlačenje kuda možemo, ako zatreba. Ono što nam prostor vrati je pažnja, a ona je jedino od čega može da nastane bilo šta drugo: radoznalost, igra, učenje, bliskost, stvaranje.

Čovek se otvara prema svetu tek kada prestane da proverava da li je od njega bezbedan.

Sigurnost zato nije krajnji cilj arhitekture. Ona je uslov svega što će čovek u prostoru moći da radi i postane.

Projektovanje najčešće kreće od funkcije. Telo kreće od pitanja da li tu sme da prestane da se čuva. Tek tada sve ostale mogućnosti zaista postaju dostupne.

Na tom mestu sećanje i budućnost postaju dve strane istog dejstva.

Sećanje čuva ono što je prostor već ugradio u nas. Budućnost počinje u onome što nam je oslobodio da uradimo, naučimo, volimo ili postanemo.

Onaj stan sa početka možda funkcionalno jeste loš prostor- njegova materija se jeste raspadala, ali život u njemu jeste pronalazio nove oblike. To ga ipak ne čini dobrim prostorom. Pokazalo se samo da čovek može sopstvenim odnosima privremeno da nadoknadi ono što mu prostor duguje.

Arhitektura ipak svakoga dana odlučuje koliko ta nadoknada zaista iznosi.

Zato je pitanje šta vidimo zatvorenih očiju važnije nego što na prvi pogled izgleda.

Otvorenim očima vidimo ono što prostor pokazuje. Zatvorenih otkrivamo šta je već ostavio u nama, koliko pažnje sada zahteva od nas i koliki je potencijal za rast.

Šta je onda na naličju pogleda?

Nikako još jedna slika.

Na njegovom naličju nalazi se mesto sa kojeg sve slike uopšte postaju moguće.

Zatvorenih očiju, tu su samo prostor, telo i onaj koji zna da su tu. Svetlost može da nestane, slika može da se ugasi, niko ne mora biti tu, a i dalje postoji mesto sa kojeg ih sve prepoznajemo.

Kroz sve one stanove i sve one škole menjalo se gotovo sve: zidovi, gradovi, jezici razreda, ono što su drugi o meni mislili. Jedno je kroz sve to prošlo nepromenjeno: mesto sa kojeg sam gledala. Ono je jedino ostalo neviđeno.

Svaka stvar u prostoru ima svoje rastojanje od nas.

Do mesta sa kojeg gledamo rastojanje je nula.

Pogled dosegne sve osim mesta sa kojeg je krenuo.

Samo se zatvorenih očiju može videti sve.