Kako gubimo glas dok učimo govor?

O ceni pripadanja

Nisam oduvek volela da učim, ali sam oduvek imala otpor prema ideji da nešto učim samo zato što tako treba. Oni koji su me poznavali od malena kažu da sam bila najneposlušnije dete koje su sreli, i u pravu su. Takva sam i danas. Razlika je u tome što danas volim da učim.

Zavolela sam ga tek kada sam spoznala šta zapravo radi. Informacije su njegov najmanji deo. Znanje menja mnogo više od onoga što znamo. Menja nas.

Šta se zapravo događa kada učimo?

Ako znanje posmatramo samo kao skup informacija, onda učenje lako možemo svesti na njihovo usvajanje. Svaka nova informacija proširuje ono što već znamo, a svaka nova veština dodaje još jednu sposobnost. Ali to je samo jedan deo procesa. Njegova prava snaga nije u tome što povećava količinu znanja, već što menja način na koji posmatramo svet, kriterijume prema kojima ga procenjujemo i mesto sa kojeg razumemo sebe.

Praktično: kada naučimo neku novu reč, dobijamo naziv za nešto što je već postojalo ali i mogućnost da to prvi put jasno uočimo. Kada naučimo novu teoriju, ona ne popunjava prazno mesto u našem umu- preuređuje i odnose među idejama koje već imamo. Dakle, znanje se ne slaže kao stvari u skladištu. Ono nas, sloj po sloj, oblikuje.

Ipak, niko ne uči sam.

Da bismo bilo šta novo naučili, moramo ući u svet koji je postojao pre nas- u njegov jezik, pravila i merila. Rođenjem ulazimo u porodicu i kulturu koje već imaju predstavu o tome šta je dobro, šta je poželjno i kakvi treba da budemo. Onda dete ulazi u jezik, student u disciplinu, čovek u profesiju.

Zajednica nam kroz jezik daje granice zamislivog. I mogućnost da ih jednog dana pomerimo.

U tome se nalazi prvi paradoks ljudskog razvoja, a i razlog mog bunta.

Bez zajednice ne možemo razviti glas. Ali kroz pripadanje zajednici možemo ga izgubiti.

Pripadanje je jedna od najdubljih ljudskih potreba, uslov opstanka pre nego želja. Kroz druge dobijamo sigurnost, identitet, znanje i mesto u svetu. To je razlog zašto kao deca razumemo tišinu za stolom pre nego što razumemo reči.

Cena pripadanja plaća se skoro neprimetno. Njena pravila učimo kroz ono što izaziva pohvalu i ono što proizvodi neprijatnu tišinu. Kroz pitanja koja se ohrabruju i ona posle kojih se promeni tema. Kroz osobine zbog kojih nas zajednica privlači bliže i delove nas koje je jednostavnije skloniti nego neprestano braniti.

Ponekad se sve to sažme u jedan trenutak. U trenutak kada neposlušno dete upotrebi svoj glas, ne znajući da će zbog njega završiti u ćošku. Završila sam u ćošku, a oni koji su to mogli da spreče- nisu. Tog dana sam naučila nešto mnogo gore od toga da je moj glas pogrešan. Naučila sam da ću, ako ga budem koristila, sa posledicama ostati sama.

Tada, mi ne odlučimo svesno da se odreknemo sebe. Prilagodimo se, jer želimo da ostanemo povezani sa našim ljudima. Šta je prirodnije od toga?

U početku je to neophodno. Učimo da obuzdamo impuls, da uzmemo u obzir druge i da poštujemo zajednički poredak. Bez toga nema ni bilo ni odnosa ni civilizacije. Suštinski problem počinje onda kada prilagođavanje određuje odnos koji imamo prema sebi. Tada više ne usvajamo samo pravila zajednice. Počinjemo da ih doživljavamo kao sopstvena.

Polako učimo šta treba želeti, kakav uspeh treba smatrati vrednim, koja pitanja zaslužuju ozbiljnost i kojim rečima treba objasniti sopstveni život. Posle dovoljno vremena više nam se ne čini da ponavljamo tuđe. Čini nam se da upravo tako mislimo.

Dakle, najveća opasnost nije da izgubimo glas i da toga budemo svesni. Mnogo je gore kada više ne razlikujemo svoj glas od glasa zajednice. Možemo govoriti jasno, sigurno i stručno, a da više ne znamo šta bismo rekli kada niko ne bi postavio pitanje umesto nas. Glas ne nestaje onda kad postane previše bučno. Nestaje kada se savršeno prilagodimo.

Koja je onda razlika između glasa i govora?

Govor dobijamo.

Glas razvijamo.

Govor nam omogućava da se razumemo sa drugima. Glas određuje šta kroz taj zajednički jezik jedino mi možemo doneti svetu. On nije potreba da budemo posebni po svaku cenu. Glas je ono što ostane kada pitanje koje nas nikada nije napustilo prođe kroz sve što smo naučili.

To pitanje, predhodi i govoru i glasu.

Mnogo pre nego što smo znali stručne nazive, metode ili teorije, nešto nas je već privlačilo. Retko kao jasno formulisana misao, češće nešto poput nemira. Kao uporna radoznalost koja nas nije napuštala. Moje pitanje je oduvek bilo zašto nešto postoji i šta je njegova suština.

Možda zato učimo da govorimo. Ne da bismo ponavljali odgovore, već da bismo jednog dana umeli da izgovorimo svoje pitanje. Odatle verovatno dolazi i moja neposlušnost- kao otpor prema zahtevu da prihvatim tuđa pitanja i neprestano ponavljam njihove odgovore. Možda se kao deca još ne odričemo tako lako svog pitanja i možda zato otpor jeste tako snažan. Tada još uvek nismo naučili da ga utišamo da bismo pripadali.

Kakve veze ovo ima sa arhitekturom?

Baviti se arhitekturom znači naslediti disciplinu koja postoji vekovima. Sve što ona zna- kako se prostorno promišlja, kako se crta, kako se gradi, šta dozvoljava zakon- sve to čini njen zajednički govor. Bez njega nema odgovornog stvaranja.

Ali arhitekta nije obrazovan onda kada može samo da ponovi ono što disciplina već odavno zna. Tada je tek naučio govor. A u arhitekturi se odnos govora i glasa ne završava na rečima. On se gradi, bukvalno.

Arhitektura materijalizuje odnos pojedinca i zajednice.

U jednom projektu susreću se svest arhitekte i život drugih ljudi. Lična vizija mora da uđe u zajednički svet, a zajedničke potrebe da prođu kroz jednu konkretnu svest. Ako odbacimo sve što nam zajednica donosi, onda naš rad postaje monolog u kojem će drugi morati da žive. Ako potpuno odustanemo od sopstvenog glasa, projekat postaje materijalizovan zbir tuđih očekivanja. Arhitektonski doprinos nastaje između te dve krajnosti.

Mi prihvatamo zajednički govor, ali kroz njega pokušavamo da formulišemo mogućnost koju nijedan pojedinačni zahtev još nije umeo da izgovori. Zajednica nam je dala jezik a mi joj vraćamo prostor kroz koji ona može drugačije da razume samu sebe. Prostor se ne menja dok ga neko od nas prvo ne razume drugačije.

Granice profesije pomeraju pojedinci koji dovoljno dobro poznaju zajednički govor da kroz njega izgovore nešto novo. Zato razvoj zajednice ne započinje razvojem zajednice. Započinje razvojem pojedinca.

Ne zato što je pojedinac važniji od zajednice, niti zato što može postojati izvan nje. Naprotiv, zajednica čuva znanje, prenosi kulturu i oblikuje uslove. Ali ona nema svest odvojenu od ljudi koji je čine.

Zajednice imaju kulturu. Ljudi imaju svest.

Država može imati zakone. Institucija može imati pravila. Profesija može imati istoriju. Društvo može imati kolektivno pamćenje. Ali nijedno od njih ne može videti, razumeti ili preuzeti odgovornost umesto konkretnog čoveka. Svest se uvek doživljava iz prvog lica.

Jedan čovek nešto primeti.

Jedan čovek preispita nasleđenu pretpostavku.

Jedan čovek odbije da ponovi odgovor koji više ne smatra istinitim.

Tek tada njegov uvid može postati deo zajedničkog znanja.

Nova praksa.

Drugačiji poredak.

Zajednica može oblikovati čoveka. Ali ne može postati svesna umesto njega.

Cena pripadanja zato nije samo ono čega se odričemo da bismo ostali deo zajednice. Ona je i ono što zajednica izgubi svaki put kada od čoveka zatraži da utiša upravo ono kroz šta bi jednog dana mogao da je razvije.

Zbog toga odgovornost postoji na obe strane.

Pojedinac je odgovoran da pripadanje ne postane trajno odricanje od sopstvenog pitanja.

Da znanje koje dobija ne ostavi nepreispitanim.

Da zajednički govor ne samo ponavlja već da kroz njega razvije svest sposobnu da doprinese svetu.

Zajednica je odgovorna da od pojedinca ne traži da odustane od sebe kao cenu pripadanja.

Da čoveku prenese govor, ali mu ostavi prostor da razvije glas.

Da prepozna da razlika nije nužno pretnja njenom poretku, već mogućnost njegovog sazrevanja.

Zbog toga, verovatno najvažniji uslov zdrave zajednice je zreo pojedinac: čovek koji pripada, ali se ne povlači; koji sluša, ali ne ponavlja slepo; koji ume da bude deo zajedničkog sveta, a ipak ostaje sposoban da vidi sa sopstvenog mesta.

Zajednica može sačuvati znanje.

Ali samo pojedinac može postati svesniji.

Na kraju, svaka zajednica postaje zbir glasova koje je uspela da sačuva, kao i onih koje je zauvek utišala.

Koliku cenu smo spremni da platimo da bismo pripadali, a koliku da bismo drugome dozvolili da bude svoj?