Kako se vole oni koje nikad nećemo sresti?

O etici arhitektonske odgovornosti

Nema ništa više ljudskije od razumevanja ljubavi kroz iskustvo bliskosti.

Ona se za nas događa između dvoje ljudi koji se poznaju. Između roditelja i deteta, između prijatelja, između partnera. Ljubav prirodno spoznajemo i učimo kroz pogled, dodir, razgovor i zajedničko vreme.

Zato nam se i čini da je susret njen preduslov. Podrazumevamo da ljubav počinje tek onda kada nekoga upoznamo. To jeste istina, ali samo jedan njen deo.

Postoji i oblik ljubavi koji počinje vekovima pre susreta a ponekad i potpuno bez njega. Njen prvi čin je odgovornost.

Da bismo je razumeli, dovoljno je jedno pitanje: da li smo sposobni da volimo dete koje se još nije rodilo? Mi to svi već radimo, na različite načine i svakodnevno, samo tome retko dajemo ovakvo ime.

Sadimo drvo iako znamo da mi nismo ti koji će doživeti da osetimo dubinu njegovog najvećeg hlada. Gradimo škole u kojima će sedeti deca naše dece. Pišemo knjige za one koji će ih čitati i onda kada nas više ne bude. Kada pogledamo bolje, cela civilizacija stoji upravo na ovoj sposobnosti: da čovek deluje u korist onih koje će mimoići u vremenu. Ono što je najveći izazov ovde je to što nam ovakva ljubav neće biti uzvraćena. Proći će bez zagrljaja i bez zahvalnosti. Da li je ovo najljubavniji čin od svih i ako da, odakle dolazi ova sposobnost?

Čovek je biće koje zna da je smrtno. Ali nekim čudom, znamo i da postoji izbor. Umesto da nas to saznanje zaustavi, ono može i da nas pokrene.

Na znanje o sopstvenom kraju možemo odgovoriti ne samo prihvatanjem već i stvaranjem koje nas prevazilazi.

U tom smislu, to kako i šta stvaramo je jedino što ostaje kada nas više ne bude. Delovati za one koje nećemo sresti je zapravo način na koji smrtno biće bar na trenutak dodiruje besmrtnost.

Iz ovoga sledi nešto važno: ljubav je glagol.

Ona se prepoznaje po onome što biramo da radimo, a tek onda po onome što osećamo. Kada je tako postavimo, postaje jasnije i šta znači voleti čovečanstvo.

Voleti znači gledati istini u oči: videti ratove, nasilje i ljudsku sposobnost da nanese ogromno zlo i pored svega toga izabrati da verujemo da je svaki čovek vredan brige. Znači verovati da u svakom čoveku postoji potencijal koji čeka svoje uslove. I na kraju, znači odlučiti da svoj rad, znanje i vreme stavimo u službu stvaranja tih uslova.

Za mene, čovek jeste čudo, ali samo jedno od mnogih. Jednako koliko i sama zemlja, voda, vazduh ili svetlost. Ovo su prvi uslovi koje je život dobio, mnogo pre nego što je iko mogao da ih oblikuje. I koliko znamo, ovakav susret se dogodio samo jednom. Na jednom mestu, u celom do sada poznatom svemiru. Život je neponovljiv- i u objektivnom a posebno subjektivnom smislu, i već zbog toga beskrajno vredan. Ali njegova vrednost ide dalje od postojanja.

Život u sebi nosi potencijal. Svako seme nosi mogućnost stabla. Svako dete nosi mogućnost čoveka. Svaki čovek nosi mogućnost da postane više od onoga što je danas. Svi smo videli drvo koje izbije iz stene, mahovinu na severnoj strani koju i sunce zaobilazi i travu koja nikne između kaldrme. Dakle, život ne čeka idealne uslove, on ispituje sve postojeće, i raste tamo gde nađe i najmanju mogućnost. Razvoj je neumoljiv.

Međutim, potencijal je pravac, a ostvarenje zavisi od uslova. Ono što život može da postane i ono što zaista postane, između te dve tačke stoje uslovi. Prema tome, ako ostvarenje života zavisi od uslova, onda svako ko oblikuje uslove učestvuje u ostvarenju života. Svojim delovanjem ga ili podstiče ili ga suzbija. Treća opcija ne postoji, jer i ravnodušnost radi nešto od to dvoje.

Ipak, čoveka nešto izdvaja: sposobnost da postane svesni čuvar života i njegovog reda. Njegov redar, onaj koji red života prepoznaje, poštuje i svojim delovanjem čuva. Koliko znamo, čovek je jedino biće koje uslove razvoja drugih, drugih ljudi, budućih generacija- može oblikovati svesno i namerno. Privilegija i ogromna odgovornost.

Prostor je jedan od tih uslova. Biće dovoljno samo setiti se bilo kog važnog trenutka u životu: svaki od njih ima svoj prostor. Nijedna naša misao se nije dogodila nigde. Učili smo, voleli, tugovali i nastavljali dalje uvek negde. Prostor je prisutan u svemu, i zato jeste deo svega- načina na koji mislimo, pamtimo i razvijamo se.

Arhitektura je jedina umetnost koja je neizbežna. Jedina umetnost u kojoj se živi. Osuđeni smo da delimo prostor jedni sa drugima, i zato onaj ko oblikuje prostor, oblikuje uslove i za one koji ga nikada nisu birali. I za žive i za one koji će to jednom biti. Zgrada će u većini slučajeva nadživeti autora i trajaće duže od svake njegove namere i zato arhitektonska odgovornost prevazilazi odgovornost prema klijentu. Ona je odgovornost prema svima koje će delo nadživeti, prema onima koje nikada nećemo sresti.

U tom smislu, ono što projektujemo je samo arhitektonski medijum, a pravi uticaj arhitekture počinje tamo gde se gradnja završava. Pravo delo arhitekte jesu uslovi koje ostavljamo za sobom: uslovi u kojima će neko dete naučiti da misli, neko se zaljubiti, neko ozdraviti, neko pronaći svoj poziv, neko prvi put poverovati u sebe. Mi ćemo većinu tih ljudi mimoići u vremenu, ali će oni svakoga dana živeti u prostoru koji smo im ostavili. Tako ljubav prestaje da bude osećanje i postaje mesto.

Ovo isto važi za učitelja, za roditelja, za mentora. Njihov zadatak je istovremeno skroman i uzvišen: da oblikuju uslove u kojima život može da ostvari svoj potencijal. U tome stoji i razlika između kontrole i brige. Kontrola pokušava da proizvede rezultat, da oblikuje čoveka po svojoj meri, da unapred odredi ishod. A briga, briga stvara uslove u kojima rezultat prirodno nastaje, i ostavlja životu slobodu da pronađe svoj oblik. Kontrola steže a briga pušta i zato je ona uvek zahtevnija: traži strpljenje i poverenje da će život, u uslovima koje smo mu stvorili, sam znati šta treba da postane.

Ovakva ljubav ima svoj izvor. Zove se svest.

Svest posedujemo svi, ali ono što nas razlikuje jeste širina do koje smo je razvili. Svest je više od sposobnosti da opažamo svet oko sebe, ona je sposobnost da razumemo sve šire odnose, da vidimo sve dalje posledice svojih odluka, da prepoznamo svoje mesto u životu. A iz tog razumevanja prirodno raste odgovornost.

Kroz svest, život prvi put posmatra samog sebe. Tako priroda, kroz nas, dobija oči kojima vidi sopstveni red i ruke kojima može da ga čuva.

Zato razvoj svesti prevazilazi lični rast. Svaki čovek koji proširi svoju svest, proširio je sposobnost života da brine o sebi.

Odgovornost je puni i pravi izraz svesnosti, njena druga polovina, kao što je i sloboda samo pola istine dok je odgovornost ne dopuni.

Kada jednom zaista vidimo ono što jeste, sledećeg trenutka ono traži od nas ispravno delovanje. U tom smislu, najveće delo svakog stvaraoca nije ni ono što crtamo, ni ono što zidamo, već svest koju svojim delovanjem proširimo.

Na kraju, odgovor na pitanje sa početka je samo malo preciznije pitanje. Umesto da se pitamo kako voleti ljude koje nikada nećemo sresti, pravo pitanje glasi: možemo li živeti tako da oni, zahvaljujući nama, imaju veću mogućnost da ostvare ono najbolje što nose u sebi?

Možemo li voleti bez očekivanja da nam se ljubav uzvrati?