Sanja Tipura Ražanica

Koliko čovek mora da zna da bismo mogli da mu verujemo? Pitanje zvuči kao da ima prag. Kao da negde postoji količina razumevanja posle koje čovek prestaje da bude rizik- kada jednom vidi šta je ispred njega, koga se sve njegove odluke tiču i šta ostavlja za sobom, dalje bi sve trebalo da ide samo od sebe. Baš na ovakvoj pretpostavci stoji veliki deo onoga što nazivamo obrazovanjem, ideja da čoveku treba pokazati više kako bi mogao da bira bolje. Verujemo da nas od dobrog izbora deli neznanje,

Negde sam pročitala da sve najbolje priče počinju jednom od dve rečenice: čovek napusti svoj grad ili čovek dođe u novi grad. Onima koji to nikada nisu uradili ovo je možda nebitno, ali meni, koja sam to uradila mnogo puta, jeste. Ne zbog same priče, već zbog pitanja koje na kraju stigne sve nas — i one koji odlaze, i one koji dolaze, i one koji se nikada nigde ne pomeraju: gde ja zapravo pripadam?

Kada svesno zanemarimo vid i odustanemo od ideje da nas on vodi, ne pojavljuje se neki drugi prostor ali se menja poredak onoga što smo o njemu sve vreme znali. Ono što je do tada bilo pozadina, sada nosi ceo događaj, a ono što je bilo najglasnije ipak zaćuti. Telo počne da shvata granice, otpor poda, odjek sopstvenog glasa, smer kretanja i mogućnost povlačenja. Nijedan od tih odnosa tada nije nastao. Samo smo ih konačno primetili.